Николас Гринвуд

Неорганска материја

Мирис траве у ваздуху!
Тишина, и ветар што дише,
звоно бицикла и узвик човека
из туђег места и туђег живота.

На прозор се глава наслања и размишља о животу
и сопственом постојању, и овом стаклу
које је спречава да падне, и женском стиску,
хладној кожи и хучању крви.

У нама је животињско, витално, несвесно;
врат обасјан сунцем, и лет без крила,
црна обрва танка и око ватрено
и занос свесног, а бескрајног сна.

Твоје лице ми измиче, не видим ништа осим
рубова капака, изблиза, обасјаних сунцем,
и твог благог гласа што ме зове кроз таму ноћи,
одјекујући, док не отворим очи.

Моје сећање је камен, а твоје лице фосил;
атоме видим у очима твојим, и сама твоја кожа
одједном је очврснула, и изгубила живот,
и топлоту, и додир, и њен ужарен сјај.

Ти си блаженство, и бесмртна; несвесна, попут природе.
Хемија, и она горка со у сузама мојим;
преразмештај атома тако нежан, тако диван;
ти си дах и живот, и неорганска материја.