Nikolas Grinvud

Neorganska materija

Miris trave u vazduhu!
Tišina, i vetar što diše,
zvono bicikla i uzvik čoveka
iz tuđeg mesta i tuđeg života.

Na prozor se glava naslanja i razmišlja o životu
i sopstvenom postojanju, i ovom staklu
koje je sprečava da padne, i ženskom stisku,
hladnoj koži i hučanju krvi.

U nama je životinjsko, vitalno, nesvesno;
vrat obasjan suncem, i let bez krila,
crna obrva tanka i oko vatreno
i zanos svesnog, a beskrajnog sna.

Tvoje lice mi izmiče, ne vidim ništa osim
rubova kapaka, izbliza, obasjanih suncem,
i tvog blagog glasa što me zove kroz tamu noći,
odjekujući, dok ne otvorim oči.

Moje sećanje je kamen, a tvoje lice fosil;
atome vidim u očima tvojim, i sama tvoja koža
odjednom je očvrsnula, i izgubila život,
i toplotu, i dodir, i njen užaren sjaj.

Ti si blaženstvo, i besmrtna; nesvesna, poput prirode.
Hemija, i ona gorka so u suzama mojim;
prerazmeštaj atoma tako nežan, tako divan;
ti si dah i život, i neorganska materija.