Reč autora

„Neorganska materija“ je moj najbolji pokušaj da opišem taj bolan, ali na neki čudan način prijatan osećaj kada pokušavaš da se setiš kakva je bila osoba koju si voleo, ali u tome svaki put potpuno omaniš.

Postojala je neka vrsta straha koja bi te obuzela kada bi je sreo, ali to je euforičan, očaravajući strah. To je ona vrsta straha zbog koje gotovo strepiš od same pomisli da budeš u njenom prisustvu, ali kada jesi, upijaš i čuvaš svaki trenutak, a kazaljke na satu se okreću brže nego što si ikada mogao i da zamisliša.

Postojala je i neka vrsta stida koja bi te obuzela kada razmišljaš o njoj, ali to je sladak stid. Ona vrsta zbog koje se nagneš nad baru i buljiš u svoj odraz sve dok ti se osmeh ne pojavi na licu.

Kako prolaze godine otkad si je poslednji put sreo i video joj lice, u tvojoj glavi počinje da se dešava nešto čudno. Sećanje je uznemirujuće osetljiva stvar. Sati razmišljanja klešu tu osobu u nekoga ko je možda sličniji onome kako bi želeo da je pamtiš nego onome kakva je zaista bila. Tvoje sećanje na nju i na to ko je bila postepeno odstupa od stvarnosti i preobražava se u nekog novog — ili možda, u nešto novo.

U tvom umu njeno lice, njen glas i sama njena ličnost fosilizuju se u novu, imaginarnu osobu koja postoji jedino unutar tvoje sopstvene glave. Ta osoba ni na koji način nije više ili manje stvarna od osobe koju si nekada poznavao i voleo. To je samo još jedna njena verzija, ona u koju bi je vreme oblikovalo da je sve to vreme zaista živela samo tamo gore, u tvojoj glavi.

To je poruka „Neorganske materije“: da je postojanje mnogo više od samog posmatranja kroz organsko telo. To je uzvišena izjava ljubavi.